Sigurna kuća za ratne zločince

Sigurna kuća za ratne zločince

Piše: Esad Kučević

Srpsko pravosuđe je ušlo u burno proleće. Nakon višegodišnjeg iščekivanja i prismotre Evropske unije, na Vladin predlog Skupština bi sredinom maja trebalo da izabere tužioca za ratne zločine i šefove 33 tužilaštva, da usvoji nove zakone i pooštri kazne za mnoga krivična dela.

Ali, zašto Srbija od 31. decembra 2015. godine nema tužioca za ratne zločine i zbog čega je Vlada osam meseci uporno odbijala predloge Državnog veća tužilaca? Kakva je veza te institucije sa pregovaračkim poglavljima sa EU? Koje kandidate je predložila Vlada Srbije i šta će biti prioritet u radu centralne funkcije za borbu protiv najtežih zločina?

To su najčešća pitanja opozicije i nevladinog sektora, dok su 22 godine od krvavih sukoba u bivšim jugoslovenskim republikama, za Vučićeve presvučene radikale i njihove sluge, ratni zločini izgleda kovertirana priča i još jedan u nizu neobavljenih poslova?

Kriza ili paraliza

U Srbiji, blokada suočavanja sa prošlošću je hroničnog karaktera. Bezmalo, po inerciji i proces uspostavljanja tranzicione pravde je u višedecenijskoj krizi, koja je s vremena na vreme, prema potrebi aktuelne vlasti, bila u paralizi.

Glavni razlozi uzročno-posledične veze su nepostojanje političkih motiva, bolje reći volje Vučićeve vlasti za procesuiranje počinilaca ratnih zločina.

Takođe, posredna odgovornost ide na adresu jalovih državnih institucija, koje ni posle 17 godina od okončanja rata, nisu postale delotvorne i nezavisne.

Očigledne minuse priznaje i ministarka pravde Nela Kuburović, koja u svakom obraćanju javnosti apostrofira da je “sprovođenje brojnih aktivnosti iz Akcionog plana, vezanih upravo za realizaciju Strategije procesuiranja ratnih zločina, u izvesnom zaostatku”.

U celoj regiji suđenja za ratne zločine su u zastoju, a nasleđe Haškog tribunala gotovo da se ne koristi za otvaranje novih slučajeva.

Ali, što bi rekao narod, nije problem u bunaru, nego u kofi kojom treba zahvatiti vodu. Jer, prema planu za Poglavlje 23, predviđene su izmene Ustava, u delu koji se odnosi na jačanje nezavisnosti pravosuđa, kroz izmene načina izbora sudija i tužilaca, što je višedecenijska pusta želja srpskog pravosuđa, opterećenog sporošću postupanja, prebukiranošću velikim brojem predmeta, nedovoljnom stručnošću i odgovornošću.

Međutim, u haotičnom ambijentu, jačanje ekstremnog nacionalizma, prekid dijaloga sa civilnim društvom o prošlosti, blokada pristupa arhivskoj građi i nedostatak konzistentne podrške EU tranzicionoj pravdi, obeležili su sadašnjost u kojoj se beskonačno odlaže utvrđivanje činjenica o ratnim zločinima počinjenim na teritoriji SFRJ od 1. januara 1991. do 31. decembra 2001. godine.

Kako dodaju iz REKOM-a, u celoj regiji suđenja za ratne zločine su u zastoju, a nasleđe Haškog tribunala gotovo da se ne koristi za otvaranje novih slučajeva. U Srbiji i Hrvatskoj nema političke podrške suđenjima na temelju komandne odgovornosti, a uočljivo je jačanje nepoverenja žrtava u sudske institucije, iako je Srbija do 2010. prednjačila u organizovanju suđenja u kojima neposredno učestvuju svedoci i žrtve iz Hrvatske, BiH i sa Kosova.

Nastavite sa čitanjem na portalu Al Jazeere

Izvor: Al Jazeera

Facebook komentari